Priče iz Zaliva

    Rano je ujutro, ni sunce još nije izašlo kako treba. Ustao sam ranije da pecam. Hladno je, gledam izmaglicu koja nastaje hlađenjem vode. Svedok sam još jednog običnog prirodnog procesa kome ranije nisam prisustvovao: stvaranja oblaka. Nekako je zlokobna izmaglica koja prekriva čitavo jezero i polako se diže ka visini. Valjda zato što je još mrak i što, valjda, još samo u prirodi postoje stvari koje su u isto vreme i strašne i veličanstvene.
   Vidim neku malu pticu na balvanu koji pluta prekoputa. Počinje iznenada da peva i da skakuće po deblu. Čujem iz šume i odgovor, pojavljuje se druga ptica iste vrste. Posle kratkotrajnog razgovaranja izgledalo je kao da su se nešto dogovorile. Počinju igru. Letenje, preletanje, skakutanje po granama. Čitava njihova igra je praćena zvucima njihove komunikacije. Kakvo sjajno buđenje!-kažem sebi.
    Po nekim filozofima religije ptice su primer veličanstvenosti Božije promisli. Bog im je dao sve što im je potrebno. Naizgled krhke i nežne. Poseduju dovoljnu inteligenciju da vrlo lako nađu hranu, dovoljno su oprezne. Uvek se nekako snađu, izguraju i hladno vreme i oluju. Najsimpatičnije je što se sporazumevaju pevanjem. Žive igrajući a pričaju pevajući.
    Sledeće jutro na mojoj drvenoj terasi vidim malu senicu, ona je inače veličine kao naš gradski vrabac, junak trotoara. Jede zrnca kuvane pšenice koja su ostala od mog pecanja. Mene se ne boji. Odjednom se na grani divlje kruške, tu levo, pojavi i druga senica. Poče da peva i igra ponovo krenu. Čak mi u jednom trenutku sleti nakratko na rame. U tom trenutku je pala odluka. Uzimam moju kutiju sa alatom. Iza kuće imam neke stare daske i ostatke građe. Za pola sata napravio sam moju prvu kućicu za ptice. Nije baš nešto lepa, nisam ni ja neki majstor!
     Prva kućica je jako važna, jer ako se ne napravi dobro ptice neće doći i od igre nema ništa. Mora da bude otvorena sa obe strane, kako bi ptica imala osećaj sigurnosti i uvek mogla da pobegne. To je neophodno za sticanje poverenja. Kad se probije led ostale kućice mogu da se prave zatvorene sa tri strane, onakve kakve znamo iz filmova. Naravno da mi je savete za prvu kućicu dao najveći poznavalac života u Zalivu, a i šire- Čika Boža. I tako sad mogu da kažem da se između ostalih podela može napraviti i podela na one koji su napravili kućicu za ptice i na one koji nisu. Bilo bi lepo da postoji, a možda negde i postoji zanimanje Dizajner kućica za ptice ili već tako nešto.
     Posle par dana stigao je još jedan par senica. Poprilična je gužva. Čak sam i primetio da se i prva senica znatno ugojila od izobilja hrane. Nije strašno, važno je da igra još traje i da sam ja, na neki lep način, postao deo nje.
   Nekoliko nedelja kasnije zatekao sam se slučajno na nekom koncertu. Džez kvintet je na otvorenoj bini. Sviraju odlično, svi uživaju. Posmatram solistu trubača, čoveka u godinama, sede glave, kako zatvorenih očiju svira sa osmehom. Posmatram njega, posmatram publiku kad odjednom dunu iznenadni letnji povetrac, razleteše se note sa muzičarevih stalaka u koje su gledali. Svi se na kratak, jedva vidljiv delić vremena zbuniše ali sve kreće dalje, bez zaustavljanja. Gledam sve i ponovo osećam igru, ali na neki sasvim novi način od onoga koji sam osetio u Zalivu. Nastavlja se i dalje.